Порекло кућне одеће

Деведесете су биле фаза модернизованијих вредности и функција. Ова нова страст била је додатак све популарнијем породичном животу широм света. Напредак технологије и смањење корпоративног особља омогућили су женама да успоставе сопствене каријере. Поред бриге о деци код куће, они морају да раде и код куће. Тржиште пиџама се проширило на оно што људи носе када оду кући, а не нужно оно што носе када оду у кревет. Под овим околностима, концепт пиџаме (Слеепвеар) постепено се трансформисао у концепт кућне одеће (Хоме веар). Поред моде, људи су веома забринути и за оно што носе код куће. Домаћа забава је одавно превазишла основне потребе само ношења. Жене можда имају много моде у својим ормарима, али такође желе да имају најновије популарне стилове и боје кућне одеће. Не само да им је потребно да им буде удобно код куће, већ желе и да изгледају сексипилније и лепше.
У Кини, концепт кућне одеће је углавном западни увоз. У годинама пре отварања, људи готово да нису имали концепт посебних пиџама и кућне одеће. Ношење старе, опране, застареле одеће и дуксерица код куће била је најнормалнија ствар. Са продубљивањем реформи и отварањем, почетком 1980-их, у Кини су се појавила предузећа за професионално доње рубље и пиџаме, доносећи концепт професионалног женског доњег рубља и производа за пиџаме. Потом су на тржишту постављене посебне области за доње рубље и пиџаме, а различите самосталне пиџаме су препознате и прихваћене од већине људи. За само 20 година, кинеска економија је претрпела огромне промене, капацитет потрошње људи је увелико побољшан, а њихови животни услови и свест о одевању такође су се развили скоковима и границама. Кућна одећа је продрла у домове урбаних и руралних становника, формирајући огромну индустрију, са све више професионалних тржишних сегмената и све више интернационалних стилова.
Почетком 1990-их, због увођења корејских драма, у Кини је почела да ниче „корејска-култура љубави, која је такође била оригинални прототип корејске-културе љубави. Радња и главна позадина корејских драма задовољавају естетски укус кинеске публике. Истовремено, заплети који детаљно приказују културну баштину Кореје омогућавају људима да виде делове традиционалне кинеске културе, као што су синовска побожност, поштовање старијих, поштовање љубазности, заговарање бонтона итд., и пронађу осећај припадности у резонанцији, освајајући тако велики број „корегенеранских обожавалаца“. У овој културној позадини, настали су различити производи „корејске-корејске културе, при чему је одећа прва била погођена. Међу њима, култура топле и деликатне кућне одеће била је још популарнија међу „корејским обожаватељима“, а почела је ера одевних детаља „корејских{9}}корејаца. Са популарношћу неких корејских драма, корејска култура кућне одеће која је повезана са њима постала је све зрелија и почела је да еволуира у модни тренд који заговарају „корејски фанови“, постајући инхерентни симбол укуса и стила. Каталитички ефекат корејских драма је проширен, изазивајући домино ефекат у послу.